Razvoj ekoturizma u Srbiji


Ekoturizam, kao specifična tržišna niša i kao deo šireg koncepta održivog turizma, definisan kao odgovorno putovanje u oblasti prirode koje čuva životnu sredinu i kulturne vrednosti i podržava blagostanje lokalnog stanovništva, predstavlja veliku razvojnu šansu za turizam Srbije. Turistički proizvod Srbije se upravo zasniva na raznolikosti prirodnih i ostalih resursa, očuvanosti prirodne sredine, bogatstvu kulturno-istorijskih spomenika i gostoljubivosti i srdačnosti stanovništva. Usvajanje koncepta održivog razvoja i upravljanja ekoturizmom, uz korišćenje iskustava drugih zemalja, može doprineti odgovarajućem pozicioniranju Srbije kao ekoturističke destinacije na međunarodnom turističkom tržištu.

 

Dobro očuvana priroda predstavlja jednu od fundamentalnih konkurentskih prednosti razvoja turizma Srbije. Raznovrsnost prirodnih resursa je dodatni razlog da se razvoj ekoturizma smatra važnim sredstvom održivog razvoja turizma i konzistentnim i dugoročnim pristupom u cilju postizanja održivosti. Osnovu za razvoj ekoturizma, kao tržišne niše srpskog turizma, predstavljaju zaštićena prirodna dobra. Do sada je zaštićeno 418 prirodnih dobara – 5 nacionalnih parkova; 19 parkova prirode; 9 predela izuzetnih odlika i lepote; 71 rezervat prirode; 322 spomenika prirode i 45 prirodnih dobara sa istorijskim i kulturnim karakteristikama. Takođe, po različitim osnovama, stavljeno je pod zaštitu i: 215 biljnih i 427 životinjskih vrsta.

 

Razvoj ekoturizma, kako je definisan u međunarodnim okvirima, još uvek je u Srbiji u povoju. Prema procenama Svetske turističke organizacije, globalni udeo ekoturizma u ukupnim turističkim putovanjima je između 2 i 4%. Imajući u vidu tendencije u našoj zemlji i kretanja na domaćem turističkom tržištu, može se proceniti da je taj udeo za Srbiju još i manji. Razlog je nedovoljna motivisanost, kako potencijalnih stvaralaca ovog turističkog proizvoda, tako i posrednika – turističkih agencija, prvenstveno zbog niske profitabilnosti. Kao izuzetke od pravila treba izdvojiti nekoliko zaštićenih oblasti – Zasavica, Carska Bara i Palić-Ludaš.

 

Vlade imaju izuzetno važnu ulogu u razvoju ekoturizma, iako je njihova uloga kompleksna i mora biti definisana kroz delovanje različitih učesnika. Svetska turistička organizacija (WTO) i Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP) su preporučili vladama, povodom Međunarodne godine ekoturizma 2002, da utvrde, jačaju i šire nacionalnu strategiju i posebne programe za održivi razvoj i upravljanje ekoturizmom. Takođe je preporučeno da vlade obezbede tehničku, finansijsku i promotivnu podršku i da na odgovarajući način olakšaju stvaranje i poslovanje malih i srednjih preduzeća u oblasti ekoturizma.

 

Nekoliko zemalja je usvojilo posebne strategije ekoturizma. Ovi planovi se snažno usredsređuju na razvoj odgovarajuće infrastrukture turizma i na sposobnosti za razvoj turizma u oblastima prirode uz visok nivo posvećenosti ruralnom stanovništvu, što ih sve čini klasičnim primerima planiranja ekoturizma (Australija, Brazil).

 

Imajući u vidu da je ekoturizam rastuće tržište, vlade širom sveta iskazuju rastući interes za privlačenje pažnje na ekoturizam kao deo svog programa razvoja turizma. Iako ne postoje smernice za planiranje ekoturizma na nivou vlade, uobičajeno se koristi sledeći set polaznih osnova.

 

Polazne osnove za vladine programe ekoturizma

 

  • Osnovati međuministarsku radnu grupu koja kombinuje stručno znanje ministarstava za turizam, životnu sredinu i agencije ili agencija zaduženih za ruralni razvoj, prirodne resurse ili upravljanje parkovima.
  • Ojačati i finansirati sekretarijat stručnjaka koji rade u oblastima upravljanja prirodnim resursima, razvoja zajednice i turizma.
  • Razviti zajednički program planiranja koji obuhvata učesnike iz cele zemlje ili regiona, uključujući seoske i starosedelačke zajednice.
  • Ustanoviti ciljeve programa zasnovane na ulaganju učesnika, kao što su povećani ekonomski razvoj sela, povećani budžeti za upravljanje zaštićenim oblastima i bolje upravljanje posetama u osetljivim oblastima.
  • Oceniti saobraćajne koridore, sisteme staza, nekomercijalne rečne saobraćajne sisteme malog obima, pristup za male avione i drugu infrastrukturu neophodnu za razvoj ekoturizma. Razviti plan saobraćaja koji olakšava dobre ekoturističke itinerere, naglašava nizak uticaj na životnu sredinu, malu upotrebu energije, bezbednost posetilaca i kvalitete pejzaža i pruža kvalitetne informacije posetiocima.
  • Razviti i politike za ostvarenje ciljeva i budžetske mehanizme za njihovo finansiranje. Zahtevati zakonsku regulativu tamo gde je neophodno.
  • Razviti program za informisanje posetilaca i plan marketinga tržišne niše.
  • Razviti dugoročni program obuke zajednice da bi se razvilo učešće zajednice u razvoju ekoturizma.
  • Ustanoviti biološke i društvene granice kapaciteta izdržljivosti (nosećeg kapaciteta) na osnovu istraživanja kojim se ustanovljava dugoročno nadgledanje uticaja turizma.
  • Razviti mehanizme finansiranja za razvoj malih ekonaselja, čime se obezbeđuju podsticaji za očuvanje zemljišta i obučavanje lokalnih stanovnika.
  • Razviti informativnu bazu i informacije o najboljim primerima iz prakse putem univerzitetskih istraživačkih programa o pitanjima etike stvaranja ekoturističkih proizvoda, o pitanjima certifikacije i o planovima upravljanja posetama.
  • Razviti sposobnosti planiranja upotrebe zemljišta u na lokalnom nivou njihovim izlaganjem koristima od podela na zone i od regulativnih tehnika. Ograničiti previše gust razvoj u tampon zonama zaštićenih zemljišta i ostalim važnim ekoturističkim atraktivnostima.

 

Nevladine organizacije su presudni učesnici u razvoju kapaciteta ekoturizma širom sveta. Neki od projekata koje su sprovele NVO uključuju:

  1. Inicijative za obuku i izgradnju sposobnosti, posebno u zajednicama, u kojima se naglašavaju vodičke sposobnosti, jezik i razvoj malih preduzeća.
  2. Ustanovljavanje standarda i vođenje razvoja standarda etičkog poslovanja kroz sastanke i forume učesnika.
  3. Upravljanje projektima certifikacije u ekoturizmu.
  4. Obučavanje mladih preduzetnika širom sveta principima koji su deo upravljanja odgovornim poslovanjem.
  5. Saradnja sa vladama i međunarodnim agencijama da bi se razvile politike održivog ekoturizma.
  6. Saradnja sa agencijama u zaštićenim oblastima da bi se ustanovio kapacitet upravljanja posetama.
  7. Predstavljanje nedovoljno predstavljenih zajednica, kao što je starosedelačko stanovništvo, kome povremeno nedostaju politička i društvena prava, u političkom dijalogu.

 

Nevladine organizacije su u stanju da procene kako da povećaju koristi od ekoturizma i da uspostave svoje ciljeve zasnovane na tome kome je potrebna pomoć. Međunarodne i lokalne NVO često postaju partneri da bi osmislile i razvile projekte koji će podići lokalni kapacitet na viši nivo održivosti. Uz pomoć finansijskih sredstava fondacija i agencija za razvoj, NVO imaju značajan uticaj na razvoj politika i programa ekoturizma, a istovremeno su značajni čuvari od neodgovarajućih politika.

 

Imajući u vidu ukupne resurse za razvoj ekoturizma u Srbiji, sadašnje stanje razvoja, očekivana kretanja na međunarodnom tržištu i naše razvojne ambicije, bilo bi potrebno da Vlada Republike Srbije, donese nacionalnu strategiju razvoja ekoturizma i definiše osnove za njenu primenu, na način kako je to već učinjeno u nekim susednim zemljama (Bugarska). Potrebno je, takođe, osloniti se na nevladine organizacije, zbog njihovog već potvrđenog značaja u razvoju ovog oblika turizma u svetu.

 

Posebno je važno da razvoj ekoturizma u Srbiji treba da bude, ne samo sredstvo za postizanje ukupnog održivog razvoja turizma, već i adekvatan pristup za repozicioniranje Srbije kao turističke destinacije na međunarodnom tržištu stvaranjem poželjnog imidža zemlje sa bogatstvom prirodnih i kulturnih resursa.

cenort