Deklaracija iz Kvebeka o ekoturizmu


U okviru Međunarodne godine ekoturizma 2002, proglašene od strane Ujedinjenih nacija, pod okriljem Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP) i Svetske turističke organizacije (WTO), preko hiljadu učesnika iz 132 zemlje, iz javnog, privatnog i nevladinog sektora, susrelo se na Svetskom samitu o ekoturizmu, čiji su domaćini bili Turizam Kvebeka (Tourisme Quebec) i Kanadska turistička komisija (Canadian Tourism Commision), u Kvebek Sitiju, Kanada, od 19. do 22. maja 2002. godine.

 

Samit u Kvebeku predstavljao je završnicu 18 pripremnih sastanaka održanih u 2001. i 2002. godini, u koje je bilo uključeno preko 3.000 predstavnika nacionalnih i lokalnih vlada, uključujući zvaničnike iz oblasti turizma, zaštite životne sredine i druge zvaničnike, predstavnike privatnih ekoturističkih preduzeća i njihovih poslovnih udruženja, nevladinih organizacija, naučnih institucija i konsultananta, međuvladinih organizacija i starosedelačkih i lokalnih zajednica.

 

Ovaj dokument uzima u obzir rezultate pripremnog procesa, kao i diskusije vođene tokom Samita. On je rezultat dijaloga među mnogobrojnim učesnicima, iako nije nastao na osnovu procesa pregovaranja. Njegova glavna svrha je uspostavljanje preliminarnog programa rada i niza preporuka za razvoj ekoturističkih aktivnosti u kontekstu održivog razvoja.

 

Učesnici Samita su prihvatili Svetski samit o održivom razvoju (World Summit on Sustainable Development – WSSD), u Johanesburgu avgusta/septembra 2002. godine, kao temeljni događaj međunarodne politike u narednih 10 godina i naglasili da, u smislu vodeće uloge ove industrije, održivost turizma treba da bude prioritet na WSSD-u zbog svog potencijalnog doprinosa u borbi protiv siromaštva i u zaštiti životne sredine u ugroženim ekosistemima. Učesnici su zbog toga zahtevali od Ujedinjenih nacija, njenih organizacija i vlada članica predstavljenih na ovom Samitu, da popularišu ovu Deklaraciju i druge rezultate Svetskog samita o ekoturizmu na Svetskom samitu o održivom razvoju.

 

Učesnici Svetskog samita o ekoturizmu, svesni ograničenja ovog konsultativnog procesa u obuhvatanju doprinosa velikog broja različitih učesnika u ekoturizmu, posebno nevladinih organizacija (NVO) i lokalnih i starosedelačkih zajednica,

 

Priznaju da ekoturizam obuhvata principe održivog turizma u vezi sa ekonomskim, socijalnim i environmentalnim uticajima turizma. Ekoturizam takođe obuhvata sledeće posebne principe koji ga razlikuju od šireg koncepta održivog turizma:

  • aktivno doprinosi očuvanju prirodne i kulturne baštine;
  • uključuje lokalno i starosedelačko stanovništvo u svoje planiranje, razvoj i poslovanje, i doprinosi njihovom blagostanju;
  • tumači posetiocima prirodnu i kulturnu baštinu destinacije;
  • više odgovara individualnim posetiocima, kao i organizovanim putovanjima malih grupa;

 

Potvrđuju da ekoturizam ima značajne i složene društvene, ekonomske i environmentalne implikacije, koje mogu doneti i koristi i troškove za životnu sredinu i za lokalne zajednice;

Uzimaju u obzir rastuću zainteresovanost ljudi za putovanja u oblasti prirode, i na kopnu i na moru;

Priznaju da je ekoturizam imao vodeću ulogu u uvođenju prakse održivosti u sektor turizma;

 

Naglašavaju da ekoturizam treba da nastavi da doprinosi da se ukupna turistička privreda učini održivijom, povećavajući ekonomske i društvene koristi za zajednice domaćina, aktivno doprinoseći zaštiti prirodnih resursa i kulturnog integriteta zajednica domaćina i podižući svest svih turista u pravcu očuvanja prirodne i kulturne baštine;

 

Priznaju kulturnu raznolikost povezanu sa mnogim oblastima prirode, posebno zbog istorijskog prisustva lokalnih i starosedelačkih zajednica, od kojih su neke održale tradicionalne veštine, znanja i postupke, a mnogo ovih veština, znanja i postupaka se dokazalo održivim tokom vekova;

 

Ponavljaju da je širom sveta dokumentovano neodgovarajuće finansiranje očuvanja i upravljanja biodiverzitetom i zaštićenim oblastima sa bogatom kulturom;

 

Priznaju, zatim, da su mnoge od ovih oblasti dom ljudi koji često žive u siromaštvu, kojima često nedostaje odgovarajuća zdravstvena nega, obrazovne ustanove, sistemi komunikacije i druga infrastruktura potrebna kao stvarna razvojna mogućnost;

 

Potvrđuju da različiti oblici turizma, posebno ekoturizam, ukoliko se njime upravlja na održiv način, mogu predstavljati značajnu privrednu mogućnost za lokalno i starosedelačko stanovništvo i njihove kulture i za očuvanje i održivu upotrebu prirode za buduće generacije, i mogu biti glavni izvor prihoda za zaštićene oblasti;

 

Istovremeno naglašavaju da gde god i kad god turizam u oblastima prirode i ruralnim oblastima nije planiran, razvijan i njime upravljano na pravilan način, to doprinosi propadanju predela prirode, ugrožavanju života u divljini i biodiverziteta, zagađivanju mora i obala, lošem kvalitetu vode, siromaštvu, raseljavanju starosedelačkih i lokalnih zajednica i eroziji kulturnih tradicija;

 

Priznaju da razvoj ekoturizma mora uzeti u obzir i poštovati pravo na zemljište i pravo svojine i, tamo gde je priznato, pravo na samoopredeljenje i kulturni suverenitet starosedelačkih i lokalnih zajednica, uključujući njihove zaštićene, osetljive i sakralne lokalitete kao i njihove tradicionalne veštine;

 

Naglašavaju da su, u cilju dostizanja ravnomernih društvenih, ekonomskih i environmentalnih koristi od ekoturizma i drugih oblika turizma u oblastima prirode i u cilju minimiziranja ili izbegavanja mogućih negativnih uticaja, potrebni participativni mehanizmi planiranja koji dozvoljavaju lokalnim i starosedelačkim zajednicama da na transparentan način definišu i regulišu upotrebu svojih oblasti na lokalnom nivou, uključujući pravo da se odupru razvoju turizma;

 

Shvataju da su mala i mikro preduzeća, koja teže da ostvare društvene i environmentalne ciljeve, ključni partneri u ekoturizmu i da često posluju u razvojnom okruženju koje im ne pruža odgovarajuću finansijsku i marketinšku podršku za bavljenje ekoturizmom;

 

Priznaju da će za povećanje šansi za opstanak malih, srednjih i mikro preduzeća biti potrtebno dublje razumevanje tržišta ekoturizma, i to kroz istraživanje tržišta, specijalizovane kreditne instrumente za turistučka preduzeća, donacije za eksterne troškove, stimulacije za upotrebu održive energije i inovativnih tehničkih rešenja i stavljanje naglaska na razvoj sposobnosti ne samo u poslovanju već i okviru vlade i onih koji teže da podrže poslovna rešenja;

 

Prihvataju potrebu da se izbegne diskriminacija među ljudima po rasi, polu ili drugim ličnim obeležjima, u odnosu na njihovo uključivanje u ekoturizam kao korisnika ili pružalaca usluga;

 

Priznaju da posetioci imaju odgovornost za održivost destinacije i za celokupnu životnu sredinu, kroz svoj izbor putovanja, ponašanje i aktivnosti, i da je zbog toga važno preneti im informacije o kvalitetima i osetljivostima destinacija;

 

U svetlu napred navedenog, učesnici Svetskog samita o ekoturizmu koji su se sastali u Kvebek Sitiju od 19. do 22. maja 2002. godine sačinili su seriju preporuka koje predlažu vladama, privatnom sektoru, nevladinim organizacijama, udruženjima nastalim u zajednicama, naučnim i istraživačkim institucijama, međuvladinim organizacijama, međunarodnim finansijskim institucijama, agencijama za podršku razvoju i starosedelačkim i lokalnim zajednicama, kako sledi:

 

 

A. Nacionalnim, regionalnim i lokalnim vladama

 

  1. formulisati nacionalne, regionalne i lokalne politike ekoturizma i razvojne strategije, usaglašene sa ukupnim ciljevima održivog razvoja, i učiniti to u procesu široke konsultacije sa onima za koje je verovatno da će biti uključeni, koji će uticati ili će biti pod uticajem ekoturističkih aktivnosti;
  2. garantovati – u saradnji sa lokalnim i starosedelačkim zajednicama, privatnim sektorom, nevladinim organizacijama i svim učesnicima u ekoturizmu – zaštitu prirode, lokalnih i starosedelačkih kultura i posebno tradicionalnih veština, genetskih resursa, prava na zemljište i svojinu, kao i prava na vodu;
  3. obezbediti uključivanje, odgovarajuće učešće i potrebnu koordinaciju svih relevantnih javnih institucija na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou (uključujući osnivanje međuministarskih radnih grupa, kada je to potrebno) u različitim fazama procesa ekoturizma, uz istovremeno omogućavanje i olakšavanje učešća drugih učesnika u donošenju odluka u vezi sa ekoturizmom. Štaviše, potrebno je uspostaviti odgovarajuće mehanizme budžetskog finansiranja i odgovarajuće pravne okvire da bi se dozvolilo sprovođenje zadataka i ciljeva koje su postavili ovi organi, uz učešće više učesnika;
  4. obuhvatiti prethodnim okvirom neophodna pravila i mehanizme nadgledanja na nacionalnom, regionalnom i lokalnom nivou, uključujući objektivne pokazatelje održivosti oko kojih su se zajednički saglasili svi učesnici, kao i studije procene uticaja na životnu sredinu, koje će se koristiti kao mehanizam za dobijanje povratnih informacija. Rezultati nadgledanja treba da budu dostupni čitavoj javnosti;
  5. razviti mehanizam propisa za internalizaciju troškova životne sredine u svim aspektima turističkog proizvoda, uključujući međunarodni saobraćaj;
  6. razviti sposobnost za primenu instrumenata upravljanja rastom na lokalnom i opštinskom nivou, kao što je zoniranje, i participativno planiranje korišćenja zemljišta, ne samo u zaštićenim oblastima već i u graničnim zonama i drugim zonama razvoja ekoturizma;
  7. koristiti međunarodno odobrene i ocenjene smernice za razvoj programa certifikacije, eko-oznaka i drugih dobrovoljnih inicijativa usmerenih ka održivosti ekoturizma, podstičući privatne preduzetnike da se pridruže ovakvim programima i da promovišu njihovo priznavanje od strane potrošača. Ipak, sistemi certifikacije treba da odražavaju regionalne i lokalne kriterijume. Izgraditi sposobnost i obezbediti finansijsku podršku da se ovi programi učine dostupnim malim i srednjim preduzećima. Pored toga, neophodni su okviri za nadgledanje i regulativu da bi se podržalo efikasno korišćenje ovih programa;
  8. obezbediti mikro, malim i srednjim preduzećima, koja su srž ekoturizma, tehničku i finansijsku razvojnu podršku i razvojnu podršku ljudskim resursima, s ciljem da im se omogući da započnu, povećavaju i razvijaju svoje poslovanje na održiv način;
  9. definisati odgovarajuće politike, upravljačke planove i programe tumačenja za posetioce, i odrediti odgovarajuće izvore finansiranja namenjene oblastima prirode da bi se upravljalo brojem posetilaca, očuvali ranjivi ekosistemi i održivo koristile osetljive naseobine. Ovakvi planovi treba da uključe jasne norme, direktne i indirektne strategije upravljanja i pravila, uz finansijska sredstva, da bi se obezbedilo nadgledanje društvenih i environmentalnih uticaja celokupnog ekoturističkog poslovanja koje deluje u oblasti, kao i za turiste koji žele da te oblasti posete;
  10. uključiti mikro, mala i srednja ekoturistička preduzeća, kao i ekoturističke aktivnosti zajednice i nevladinih organizacija, u ukupne promotivne strategije i programe koje sprovodi nacionalna turistička organizacija kako na međunarodnom tako i na domaćem tržištu;
  11. podsticati i podržavati stvaranje regionalnih mreža i saradnju u oblasti promocije i marketinga ekoturističkih proizvoda na međunarodnom i nacionalnom nivou;
  12. dati podstrek poslenicima u turizmu i drugim pružaocima usluga (na primer marketinške i promotivne olakšice), kako bi oni usvojili principe ekoturizma i učinili svoje poslovanje environmentalno, društveno i kulturno odgovornijim;
  13. obezbediti utvrdjivanje osnovnih environmentalnih i zdravstvenih standarda i njihovo ispunjavanje u okviru ukupnog razvoja ekoturizma, čak i u oblastima koje su pretežno seoske. Ovo treba da uključi aspekte kao što su odabir lokaliteta, planiranje, idejna rešenja izgleda, tretman čvrstog otpada, smeće, zaštita razvođa itd, i da takođe obezbedi da vlade ne donose strategije razvoja ekoturizma bez investiranja u održivu infrastrukturu i bez jačanja lokalnih/opštinskih sposobnosti da regulišu i nadgledaju ovakve aspekte;
  14. ustanoviti osnovne studije ocene uticaja na životnu sredinu (environmental impact assessment – EIA) i ankete kojima se beleži stanje društvenog okruženja u destinaciji, uz poseban naglasak na ugrožene vrste, i ulagati ili podržavati institucije koje ulažu u istraživačke programe o ekoturizmu i održivom turizmu;
  15. podržati dalje sprovođenje međunarodnih principa, smernica i etičkih kodeksa za održivi turizam (na primer one koje su predložili UNEP, WTO, Konvencija o biološkom diverzitetu, Komisija UN za održivi razvoj i Međunarodna organizacija rada) u cilju proširivanja međunarodnih i nacionalnih pravnih okvira, politika i master planova za primenu koncepta održivog razvoja u turizam;
  16. razmotriti, kao opciju, realokaciju vlasništva i upravljanja javnim zemljištem od ekstraktivnih ili intenzivnih proizvodnih sektora ka turizmu, u kombinaciji sa zaštitom, kad god je verovatno da će to povećati neto društvene, ekonomske ili environmentalne koristi za zajednicu na koju se to odnosi,
  17. promovisti i razvijati obrazovne programe usmerene ka deci i omladini, da bi se povećala svest o zaštiti prirode i o njenom održivom korišćenju, o lokalnim i starosedelačkim kulturama i njihovom odnosu sa ekoturizmom;
  18. promovisati saradnju između receptivnih i inicijativnih organizatora putovanja i drugih pružalaca usluga i nevladinih organizacija u destinaciji, da bi se bolje obučili turisti i da bi se uticalo na njihovo ponašanje u destinacijama, posebno onim u zemljama u razvoju;
  19. ugraditi principe održivog saobraćaja u planiranje i osmišljavanje pristupnih i saobraćajnih sistema i podržavati organizatore putovanja i turiste da izaberu po životnu sredinu manje škodljive oblike prevoza;

 

 

B. Privatnom sektoru

 

  1. imati na umu da je za održivost ekoturističkog poslovanja potrebno da ono bude profitabilno za sve uključene učesnike, uključujući vlasnike projekata, investitore, menadžere i zaposlene, kao i zajednice i organizacije za očuvanje oblasti prirode tamo gde se odvija ekoturističko poslovanje;
  2. osmisliti, razvijati i voditi svoje poslovanje uz minimiziranje negativnih efekata i uz pozitivan doprinos očuvanju osetljivih ekosistema i životne sredine u celini, uz direktno pružanje koristi i uključivanje lokalnih i starosedelačkih zajednica;
  3. obezbediti da osmišljavanje, planiranje, razvoj i poslovanje ekoturističkih objekata sadrži principe održivosti, kao što je brižljivo uredjenje prostora i osećaj zajednice za lokaciju, kao i očuvanje vode, energije i sirovina i dostupnost za sve kategorije stanovništva bez diskriminacije;
  4. usvojiti, kao odgovarajuću, pouzdanu certifikaciju ili druge sisteme dobrovoljnog regulisanja, kao što su eko-oznake, u cilju ukazivanja potencijalnim klijentima na pridržavanje principa održivosti i ispravnost proizvoda i usluga koji se nude;
  5. sarađivati sa vladinim i nevladinim organizacijama, zaduženim za zaštićene oblasti prirode i za zaštitu biodiverziteta, obezbeđujući da se ekoturističko poslovanje obavlja u skladu sa planovima upravljanja i drugim propisima koji preovlađuju u tim oblastima, te tako minimizirati bilo kakve negativne uticaje na njih, uz istovremeno povećanje kvaliteta iskustava koja pruža turizam i uz finansijski doprinos očuvanju prirodnih resursa;
  6. koristiti u svom poslovanju u većoj meri lokalne sirovine i proizvode, kao i inpute lokalnih logističkih i ljudskih resursa, u cilju održavanja opšte autentičnosti ekoturističkog proizvoda i povećanja učešća finansijskih i drugih koristi koje ostaju u destinaciji. Da bi se ovo postiglo, privatni preduzetnici treba da investiraju u obuku lokalne radne snage;
  7. obezbediti da je lanac nabavke koji se koristi u izgradnji ekoturističkog poslovanja potpuno održiv i u saglasnosti sa nivoom održivosti koji za cilj ima krajnji proizvod ili uslugu koja se nudi potrošaču;
  8. aktivno sarađivati sa starosedelačkim vođama i lokalnim zajednicama da bi se obezbedilo da starosedelačke kulture i zajednice budu predstavljene pravilno i s poštovanjem, i da su njihovo osoblje i gosti precizno obavešteni o svemu u vezi sa lokalnim i starosedelačkim lokalitetima, običajima i istorijom;
  9. promovisati među svojim klijentima etički i environmentalno svesno ponašanje u odnosu na ekoturističke destinacije koje se posećuju, na primer putem edukacije o životnoj sredini ili podrškom dobrovoljnim doprinosima u cilju podržavanja lokalne zajednice ili inicijativa za zaštitu;
  10. stvoriti svest kod celokupne uprave i zaposlenih o lokalnim, nacionalnim i globalnim pitanjima životne sredine i kulture, kroz stalnu obuku o životnoj sredini, i podržati doprinos koji oni i njihove porodice mogu dati u zaštiti, privrednom razvoju zajednice i smanjenju siromaštva;
  11. učiniti svoju ponudu raznovrsnom razvojem velikog broja turističkih aktivnosti u datoj destinaciji i proširivanjem poslovanja na druge destinacije u cilju rasprostiranja potencijalnih koristi od ekoturizma i izbegavanja preterane posećenosti nekih odabranih ekoturističkih lokaliteta, čime se ugrožava njihova dugoročna održivost. U vezi sa ovim, privatni preduzetnici su primorani da poštuju i da doprinose uspostavljanju sistema upravljanja uticajima posetilaca u ekoturističkim destinacijama;
  12. stvarati i razvijati mehanizme finansiranja poslovanja poslovnih udruženja ili zadruga koji mogu pomoći u obuci, marketingu, unapređenju proizvoda, istraživanju i finansiranju ekoturizma;
  13. obezbediti ravnomernu raspodelu finansijskih koristi od prihoda od ekoturizma između međunarodnih, receptivnih i inicijativnih organizatora putovanja, lokalnih pružalaca usluga i lokalnih zajednica, korišćenjem odgovarajućih instrumenata i strateških saveza;

 

 

C. Za nevladine organizacije, lokalna udruženja, naučne i istraživačke institucije

 

  1. formulisati i sprovoditi politike preduzeća radi postizanja održivosti sa ciljem da ih preduzeća primene u svakom segmentu svoga poslovanja;
  2. pružiti tehničku, finansijsku, obrazovnu podršku, podršku u vezi sa izgradnjom sposobnosti i drugu podršku ekoturističkim destinacijama, organizacijama zajednica domaćina, maloj privredi i njima odgovarajućim lokalnim organima vlasti, u cilju obezbeđivanja primene odgovarajućih politika, razvojnih i upravljačkih smernica i mehanizam nadgledanja usmerenih ka održivosti;
  3. nadgledati i voditi istraživanje o aktuelnim uticajima ekoturističkih aktivnosti na ekosisteme, biodiverzitet, lokalne i starosedelačke kulture i društveno – ekonomsku strukturu ekoturističkih destinacija;
  4. sarađivati sa javnim i privatnim organizacijama, obezbeđujući da se podaci i informacije prikupljeni istraživanjem usmeravaju u podršku procesima donošenja odluka u razvoju i upravljanju ekoturizmom;
  5. sarađivati sa istraživačkim institucijama da bi se razvila najadekvatnija i praktična rešenja za probleme razvoja ekoturizma;

 

 

D. Međuvladinim organizacijama, međunarodnim finansijskim institucijama i agencijama za podršku razvoju

 

  1. razviti i pomoći u sprovođenju nacionalne i lokalne politike i planskih smernica i u proceni okvira za ekoturizam i njihovog odnosa sa zaštitom biodiverziteta, društveno – ekonomskim razvojem, poštovanjem ljudskih prava, smanjenjem siromaštva, očuvanjem prirode i drugim ciljevima održivog razvoja, i intenzivirati transfer takvog znanja svim zemljama. Posebna pažnja treba da bude posvećena zemljama u razvoju ili u statusu najmanje razvijenih, malim ostrvskim zemljama u razvoju i zemljama sa planinskim oblastima, uzimajući u obzir da je 2002. godina proglašena od strane Ujedinjenih nacija Međunarodnom godinom planina;
  2. izgraditi sposobnosti regionalnih, nacionalnih i lokalnih organizacija za formulisanje i primenu politika i planova ekoturizma, zasnovanih na međunarodnim smernicama;
  3. razviti ili usvojiti, kao odgovarajuće, međunarodne standarde i finansijske mehanizme za sisteme certifikacije u ekoturizmu koji uzimaju u obzir potrebe malih i srednjih preduzeća i obezbedjuju njihov pristup ovim procedurama, i podržati njihovo sprovođenje;
  4. ugraditi proces dijaloga između više učesnika u politike, smernice i projekte na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou da bi se razmenila iskustva između zemalja i sektora uključenih u ekoturizam;
  5. ojačati napore u određivanju faktora koji determinišu uspeh ili neuspeh ekoturističkih poduhvata širom sveta, da bi se prenela ovakva iskustva i najbolji primeri iz prakse drugim narodima, putem publikacija, misija na terenu, seminara za obuku i projekata tehničke pomoći; UNEP, WTO i druge međunarodne organizacije treba da nakon Samita nastave i prošire međunarodni dijalog o održivom turizmu i pitanjima ekoturizma, na primer sprovođenjem periodičnih ocena razvoja ekoturizma kroz međunarodne i regionalne forume;
  6. prilagoditi, kao neophodna, finansijska sredstva i uslove i procedure kreditiranja , da bi se odgovorilo potrebama mikro, malih i srednjih ekoturističkih preduzeća koja su srž ove industrije, što je uslov za obezbeđivanje njene dugoročne ekonomske stabilnosti;
  7. razviti internu sposobnost ljudskog faktora da podrži održivi turizam i ekoturizam kao podsektor razvoja sam po sebi, i obezbediti da interne ekspertize, istraživanja i dokumentacija budu dostupni kako bi se imao uvid u korišćenje ekoturizma kao sredstva održivog razvoja;

 

 

E. Lokalnim i starosedelačkim zajednicama

 

Kao dodatak svim preporukama lokalnim i starosedelačkim zajednicama, učinjenim u prethodnim pasusima ove Deklaracije ( posebno u pasusima 3, 6, 7, 8 i 9 na strani 2, u tačkama 2 i 17 pod A, 21 i 27 pod B, 35 pod C i 45 pod D), učesnici su uputili sledeće preporuke lokalnim i starosedelačkim zajednicama:

 

  1. razviti finansijske mehanizme za obuku i izgradnju sposobnosti, koji uzimaju u obzir potrebno vreme i resurse da bi se uspešno omogućilo lokalnim zajednicama i starosedelačkom stanovništvu da ravnopravno učestvuju u razvoju ekoturizma;
  2. Kao deo razvojne vizije zajednice, koja može uključivati ekoturizam, definisati i sprovesti strategiju povećanja kolektivnih koristi za zajednicu putem razvoja ekoturizma uključujući ljudski, fizički, finansijski i društveni kapitalni razvoj i poboljšan pristup tehničkim informacijama;
  3. ojačati, razvijati i podržavati sposobnost zajednice da održi i koristi tradicionalna znanja, naročito kućnu umetnost i domaću radinost, poljoprivrednu proizvodnju, tradicionalni izgled domaćinstava i predela, koji koriste lokalne prirodne resurse na održiv način;
  4. priznati potrebu za primenom principa održivog razvoja na turizam i primer uloge ekoturizma u stvaranju ekonomskih, socijalnih i environmentalnih koristi;
  5. integrisati ulogu turizma, uključujući i ekoturizam, u rezultate koji se očekuju na WSSD.

 

 

Kvebek Siti, Kanada, 22.maj 2002. godine

cenort