Ekocertifikacija
Napori da se ekoturizam certifikuje su u svojoj početnoj fazi. Certifikacija ekoturističke privrede uključuje prikupljanje podataka od kompanija o njihovim environmentalnim i socijalnim pokazateljima, a nakon toga verifikaciju ovih podataka. S obzirom da se ekoturizam dalje definiše kroz svoje učesnike i na tržištu, ostaju mnoga pitanja o tome koliko uspešno ekoturizam može biti certifikovan, imajući u vidu da su ekoturistička preduzeća mala, veoma rasuta i regionalnog karaktera. Mnoga preduzeća se nalaze u zemljama u razvoju, gde usluge nadgledanja pa čak i sistemi komunikacije mogu biti nedostupni. Ekoturistička preduzeća posluju u malom obimu i možda se mogu najbolje oceniti korišćenjem kriterijuma određenih za taj stil poslovanja.
Bez obzira da li su globalni programi certifikacije sačinjeni za ekoturizam ili uopštenije za održivi turizam, hitno su potrebne međunarodne smernice koje detaljno govore o tome kako razviti i upravljati takvim programima certifikacije. Sledeće smernice za certifikaciju ekoturizma sačinila je administracija TIES-a (Međunarodnog udruženja za ekoturizam) za publikaciju o eko-oznakama i za dostavljanje vodećim istraživačima širom sveta u cilju daljih komentara.
Predlog smernica za uspešnu certifikaciju ekoturizma
- Do pokazatelja održivosti mora se stići istraživanjem odgovarajućih parametara zasnovanih na važećim najboljim praktičnim primerima.
- Pokazatelji održivosti moraju biti ocenjeni i odobreni kroz proces u koji su uključeni svi učesnici.
- Do pokazatelja održivosti mora se stići za svaki segment industrije, tj. za hotele, organizatore putovanja, saobraćajne sisteme, itd.
- Pokazatelji održivosti će se razlikovati u zavisnosti od regiona i do njih se mora doći kroz učešće lokalnih učesnika i na osnovu istraživanja.
- Programi certifikacije zahtevaju nezavisne procedure verifikacije koje nisu direktno povezane sa telom koje je plaćeno za certifikaciju. Uključivanje univerziteta je idealno za ovaj proces.
- Programi certifikacije, naročito za mali sektor ekoturističkog poslovanja, verovatno se neće moći isplatiti kroz takse, te će biti potrebne nacionalne, regionalne i međunarodne subvencije.
- Programi certifikacije mogu biti povereni operativnom telu, ali bi trebalo da se njima specificiraju proizvodi ili lokaliteti koji, kao certifikovani, ispunjavaju odgovarajuće kriterujume.
- Certifikacija bi trebalo da bude testirana na terenu pre završnog sprovođenja da bi se obezbedilo da su svi sistemi na pravi način usklađeni, zato što je teško verifikovati odgovarajuće standarde primene bez prethodnog testiranja.
Epler Wood and Halpenny, Ecolabels in Tourism, 2001
Napore da se certifikuje ekoturizam predvodi Australija, koja je ustanovila 1994. godine istraživački program i pokrenula federalno finansiranu inicijativu 1996. godine, što je jedini poseban ekoturistički program certifikacije u svetu.
Certifikacija ekoturizma – Studija primera iz Australije
Australijski nacionalni program za akreditaciju ekoturizma (Australia's National Ecotourism Accreditation Program – NEAP) je privredna inicijativa Australijskog udruženja za ekoturizam (Ecotourism Association of Australia) koju finansira nacionalna turistička organizacija (Office of National Tourism). NAEP je revidiran i ponovo pokrenut u martu 2000. godine sa novim potprogramom za turizam zasnovan na prirodi. Njegova akreditacija sada ima tri nivoa: turizam zasnovan na prirodi, ekoturizam i napredni ekoturizam.
Kao akreditacioni program zasnovan na praksi, NAEP zahteva da proizvodi učesnika programa dostignu specifične ciljeve koji su klasifikovani u posebne kategorije: fokus na oblasti prirode, tumačenje, ekološka održivost, doprinos zaštiti, rad sa lokalnim zajednicama, kulturna komponenta, zadovoljstvo potrošača i odgovorni marketing. Da bi postigao nivo za akreditaciju u ekoturizmu, proizvod mora ispuniti sve suštinske kriterijume u svakoj od kategorija. Dostizanje statusa naprednog ekoturizma zahteva da proizvod ispunjava 80% posebnih kriterijuma.
Organizator putovanja ili vlasnik objekta mora da kompletira obiman upitnik koji se odnosi na svaki od kriterijuma. U svojoj prvoj fazi, NAEP je bio potpuno zavisan od iskrenosti onih koji podnose prijavu. Ali novi program pokrenut u martu 2000. godine razviće mehanizme za kontrolu proizvoda. Najveće ograničenje NAEP programa, prema istraživanjima, jeste slabo priznavanje programa i njegovih oznaka od strane potrošača; prema podacima iz januara 2000. godine, Australija je akreditovala 237 NAEP proizvoda. Ovaj program certifikuje samo proizvode, a ne organizatore putovanja ili objekte.
