Definicije ekoturizma


Ekoturizam je rastuća tržišna niša u okviru šire industrije putovanja, sa mogućnošću da bude važno sredstvo održivog razvoja. Sa prodajom merenom milijardama dolara godišnje, ekoturizam je zaista industrija koja teži da iskoristi prednost tržišnih kretanja. Istovremeno, u njemu se često posluje prilično različito od drugih segmenata turističke privrede, jer je ekoturizam definisan kroz svoje rezultate u održivom razvoju: zaštitu oblasti prirode, obrazovanje posetilaca o održivosti i stvaranje koristi za lokalno stanovništvo.

 

Ekoturizam je mala, ali brzo rastuća industrija koja deluje u okviru tržišne niše kojom upravljaju tržišne sile i propisi. Ekoturizam se prvenstveno propagira na tržištu kao jednak turizmu zasnovanom na prirodi. Sa funkcionalne tačke gledišta, ekoturizam je na tržištu uglavnom individualan ili je turizam malog obima (turističke grupe do 25 osoba i hoteli sa manje od 100 ležaja) u okviru kojeg posluju mala ili srednja preduzeća u oblastima prirode. On predstavlja tržišni segment koji se usredsređuje na vođenje i smeštaj malih grupa u oblastima prirode uz obrazovni pristup, koristeći materijale sa uputstvima i specijalizovane lokalne vodiče.

 

U poslednjih desetak godina, iskustva putovanja u osetljiva prirodna i kulturna područja imala su koristi od raznolikosti inovativnih rešenja malog obima, ograničenog uticaja, koja je pružio ekoturizam. Ovi pristupi su imali uticaj na veća turistička tržišta, ali ekoturizam nikad neće preobraziti turističku industriju, niti on može biti savršen model za svaku priliku.

 

Kao i svi oblici održivog turizma, ekoturizam je dinamična oblast, sa novim tehnikama i pristupima koji se razvijaju svake godine. Mnogo različitih učesnika mora biti uključeno u njegovo sprovođenje – uključujući preduzetnike, vladu, nevladine organizacije i lokalne zajednice. Odgovorni preduzetnici moraju biti podstaknuti da pravilno upravljaju turistima uz pomoć smernica, certifikacija i propisa. I lokalne destinacije moraju biti spremne da na pravilan način finansiraju upravljanje ekoturizmom ili će rizikovati narušavanje svojih prirodnih i kulturnih resursa i, u krajnjoj liniji, svog položaja na brzo rastućem međunarodnom tržištu.

 

Lokalne zajednice stavljaju najviše na kocku, i zbog toga mogu najviše da izgube na rastućem međunarodnom ekoturističkom tržištu. S obzirom da globalizacija čini lokalnu kontrolu privrede sve težom, ekoturizam teži da preokrene ovaj trend isticanjem da lokalni preduzetnici i lokalne zajednice moraju biti u najvećoj meri uključeni. Mogućnosti da se seoske zajednice uključe u turizam privukle su pažnju i pokrenule mnoga očekivanja, ali su rizici veliki ukoliko se ne izvrše odgovarajuće pripreme. Lokalno stanovništvo mora biti unapred obavešteno o mogućim posledicama razvoja turizma i ono mora formalno pristati na razvoj u svojim područjima.

 

Ekoturizam je definisan, u okviru tržišta, kao oblik turizma zasnovan na prirodi, ali je takođe formulisan i proučavan počev od 1990. godine od strane nevladinih organizacija, stručnjaka za razvoj i naučnika kao sredstvo održivog razvoja. Termin ekoturizam se, zbog toga, odnosi, s jedne strane, na koncept koji obuhvata set principa, a sa druge strane na poseban segment tržišta. Međunarodno društvo za ekoturizam – The International Ecotourism Society/TIES, (ranije poznato kao Društvo za ekoturizam – The Ecotourism Society/ TES) uobličilo je 1991. godine jednu od prvih definicija:
“Ekoturizam je odgovorno putovanje u oblasti prirode, kojim se čuva životna sredina i održava blagostanje lokalnog stanovništva.“

 

IUCN (koji se danas zove Svetska unija za očuvanje prirode – World Conservation Union) utvrđuje 1996. godine da je ekoturizam:

 

“environmentalno odgovorno putovanje i poseta relativno nedirnutim oblastima prirode, da bi se uživalo u prirodi i da bi se ona uvažavala (kao i svi prateći kulturni objekti iz prošlosti i iz sadašnjosti), a promoviše očuvanje, ima nizak uticaj posetilaca i omogućava korisnu aktivnu društveno-ekonomsku uključenost lokalnog stanovništva.“

 

Ekoturizam je potkomponenta u okviru oblasti održivog turizma i predstavlja prvenstveno održivu verziju turizma zasnovanog na prirodi, a uključuje i ruralne i kulturne elemente turizma. Ekoturizam teži u svim oblicima da dostigne rezultate održivog razvoja. Ipak, važno je razjasniti da sve turističke aktivnosti – bilo da se usko vezuju za odmor, biznis, konferencije, kongrese ili sajmove, zdravlje, avanture ili ekoturizam – treba da imaju za cilj održivost. To znači da planiranje i razvoj turističke infrastrukture, njeno dalje poslovanje kao i njen marketing treba da se usredsrede na environmentalne, društvene, kulturne i ekonomske kriterijume održivosti.

 

Čvrsta orijentacija oblasti ekoturizma ka evoluciji principa, smernica i certifikacije, zasnovana na standardima održivosti, pruža mu neuobičajeno mesto u oblasti turizma. Tokom godina, diskusije na konferencijama dovele su do opšteg konsenzusa o komponentama ekoturizma:

 

  • doprinosi očuvanju biodiverziteta.
  • održava dobrobit lokalnog stanovništva.
  • uključuje iskustvo tumačenja i učenja.
  • uključuje odgovorno delovanje na strani turista i turističke privrede.
  • usmerava se prvenstveno ka maleim grupama od strane malih preduzeća.
  • zahteva najmanju moguću potrošnju neobnovljivih resursa.
  • naglašava lokalno učešće, vlasništvo i preduzetničke mogućnosti, posebno za seosko stanovništvo.

 

Mnogi ljudi često pitaju zašto ekoturizam treba posmatrati na drugačiji način od drugih oblika održivog turizma. U suštini, ekoturizam se mora planirati i njime upravljati na takav način da uspešno dostigne svoje ključne društvene i environmentalne ciljeve. To zahteva:

  1. Specijalizovani marketing da bi se privukli putnici koji su prvenstveno zainteresovani za posetu oblastima prirode.
  2. Upravljačke sposobnosti koje su prilagođene postupanju sa posetiocima u zaštićenim oblastima prirode.
  3. Vodičke usluge i usluge tumačenja, poželjno pružane od strane lokalnog stanovništva, koje su usmerene ka pitanjima istorije, prirode i održivog razvoja.
  4. Politike vlade koje određuju prihode od turizma za stvaranje fondova kako za zaštitu divljih predela tako i za održivi razvoj lokalnih zajednica i starosedelačkog stanovništva.
  5. Usredsređivanje pažnje na lokalne stanovnike, kojima mora biti dato pravo na davanje saglasnosti za razvoj turizma na bazi prethodne informisanosti, pravo punog učešća i, ukoliko oni tako odluče, davanje sredstava i obezbeđenje obuke da bi iskoristili prednosti ovakve opcije održivog razvoja.

 

Prema: Megan Epler Wood: Ekoturizam – principi, postupci i politike za održivost, CenORT, Beograd, 2002.

cenort